Matematika ljubavi

 

Često čujem komentare o ljubavi koje mi se učine kao priča o računici: sabiranja i
oduzimanja razna, kalkulacije silne, a često i svođenje računa. Onda pomislim, e
da je ljubav kao matematika, jednostavna i egzaktna.

S njom to ide lako, tri i pet će uvek biti osam. Nema ugla gledanja na stvari,
ličnog ukusa i afiniteta, internog vaganja i odmeravanja. S računicom su pravila
jasna. Zakoni i teorije mnoge, aksiomi i teoreme, no ma koliko komplikovani bili
uvek s očitom naučnom logikom i tako i za najteže jednačine postoji samo jedno tačno
rešenje.

E, da je život matematika. Da se ono što osećamo i mislimo u te zakone može udenuti.
Da koliko damo nam bude vraćeno, da nam srce istom emocijom ogreju kao što i mi
jesmo tuda. Al' kod ljubavi i osećanja, o da, mnogo računice ali nikada čistog
računa. I nikad jasne definicije. Samo mnogo premišljanja ili sumnjičanja ko je i
koliko voleo i čija je ljubav i emocija bila jača, i koliko. Čije je vreme bilo
vrednije a čija je reč veću težinu imala.

Ko dušu da u kalup pravila stavi.

Tako, mi ljudi, već po sklopu gena i vaspitanja, svako na svoj način volimo i
mrzimo, radujemo se i patimo. Idemo kroz život s osećajem uskraćenosti ili
zahvalnosti, s osmehom ili s tugom.

Na žalost, većina ipak, pre ili kasnije, iskusi razočaranje zbog promašene ljubavi,
zbog izneverenih i zloupotrebljenih emocija i onda ostanemo zapitani - gde je, i u
kome, bila greška. Da li smo taj promašaj mogli izbeći i poštedeti sebe povređenosti
i bola. Da li smo mogli svojim ponašanjem stvari promeniti ili ipak ne. Da li smo
pogrešno birali posmatrajući tog, ispostavilo se pogrešnog, njega ili nju, kao kroz
nekakvu ružičastu maglu. Ili nas je ipak moguće vešto lagati i obmanjivati. I da li
je glavni teret promašaja na nama ili ipak ne.

Pitamo se, da li je suština u tome da naučimo da procenjujemo ljude pre nego što
sebi dozvolimo da se za njih vežemo ili je ljubav ipak van tolike kontrole uma i
racionalnog. Da li je to kada će vam srce zaigrati najpre stvar hemije i nekih nama
teško kontrolisanih impulsa i nagona ili pak i ponešto (ili mnogo) do razuma.

Mnogo pitanja i mogućih odgovora. A ponekad pomislim da je suština u tome da
otkrijemo šta mi intimno želimo i očekujemo od drugih ali i od sebe. I šta smo
spremni da damo. I onda krenemo u susret ljudima. Ali pri tom pomireni s činjenicom
da nema u ljubavi jasne matematike i uvek čistih računa. Nema, jer nema obrasca za
ljubav i pravila njenog iskazivanja. Niti merila i skale za njenu jačinu. Koliko
ljudi toliko i slika ljubavi, posebnih i specifičnih, a ponekad i vrlo čudno
obojenih.

Možda je sva nauka (ili sreća) u tome da nađemo ili da na naš put naiđe neko ko je
slično nama iskazuje i prima, nekog ko će naše male i velike gestove naklonosti
razumeti na način na koji mi poruku šaljemo. Možda je ljubav u tom prepoznavanju i
uzvratnosti.

I kada se zapitate - da li me voli, možda najpre treba da se zapitate - da li vas
razume i ono što mu dajete i šta za njega činite. I ume li i želi li da vam uzvrati.


Ali se nemojte, drage moje dame, predugo pitati - zašto vas nije voleo kao vi njega,
zašto vas je povredio ili ponizio, zašto je vašu ljubav uzeo olako i obezvredio je.
Da li bi kraj vas ostao da ste ga voleli više ili drugačije. Da li je na vama krst
krivca. Nemojte se zalud mučiti s tim pitanjima jer smislenog odgovora nema. Ni
razloga da opstajete u prošlosti kalkulišući o onome što je iza vas. Porazi bole,
nekada više nekada manje. Nauk jesu i lekcije otrežnjenja. Priča o drugima ali i
nama samima. Ali u porazima živeti nikada nije dobro. Uvek je pogled napred bolji od
osvrtanja. Uvek.

 

 

• Vaš komentar: