Kolumna Nade S.-Slike iz belog albuma

Princeza na zrnu

Ovog puta, malo sasvim drugačije tematike. E sad, ne bih da bude da ja ko o čemu
samo o dogodovštinama iz pekare pišem ali ipak moram. Ovo je jače od mene. Ali
stvarno.
 

Elem, nađoh se pre koji dan silom prilika i moranja jako rano, za moje pojmove
svakako, a veliki sam ljubitelj spavanja, u okolini sklopa bolnica u doktora
Subotica. Kako stigoh solidno pre zakazanog vremena rešim se, logično, da na miru
doručkujem. Zaputim se, po onoj hladnoći i snegu, do najbliže pekare. U njoj gužva
ali dok dode red na mene taman na tenane smislih šta bih. (E da je neke dileme
bilo.) Naručim burek sa sirom da ga pojedem tu u pakari. Šta da se radi, sve razumem
zdrava ishrana ko potreba i uvek sebi kažem obavezno sledeći put kupujem integralno
pecivo ali kad ugledam burek sam mi osmeh na licu svane. Da ne pomislite da sam neka
izjelica, daleko sam od toga, ali gibanica, pite sa sirom i sve na tu temu slaba su
mi tačka.

Kako priđoh pultu s tanjirom vrućeg bureka u pekaru uđe bračni par s devojčicom od
4-5 godina. Radnica se odmah obrati ženi s rečima - izvolite, vi ne morate da čekate
na red. No ona kao da je ne konstatuje pa prodavačica ponovi iste reči misleći da je
žena nije čula ali se ova ni drugi put ne odazva ali upita malenu šta bi da jede,
nudeći joj da uzme pogačicu. Na to se začu pomalo kreštavo i otegnuto - neću. Potom
joj ponudi perecu na sta klinka ponovo odgovori isto. Nabrajanje peciva s druge
strane ogromne staklene vitrine se nastavi kao i klinkino polukrestavo neću da bi se
licitiranje završilo na - hocu kiflu. Dobi mala kiflu, ostatak naručenog ne videh, i
par mi se pridruži za pultom da hranu i pojedu. Zanesena u svoje misli dovršim s
uzivanjem omiljeni mi burek i nekako u isto vreme s mladim parom napustim pekaru.
Koračam polako i do mene dopiru besne reči te mlade žene upućene mužu - ja sva
smrdim. On joj ne odgovara a ona ponavlja još glasnije, sada već i sa dozom histerije
u glasu - ja sva smrdim, moja kosa smrdi, moj kaput smrdi na pekaru. E tu ostanem,
pa iskreno, šokirana. Ne mogu da verujem šta sam upravo čula i mahinalno se okrećem.
Gledam je s nevericom kako teatralno nastavlja da priča o svom velikom problemu
okrivljavajući muža za taj tako pogrešan potez dok joj on smirenim glasom objašnjava
da dete mora da jede.

Kako koračam ipak brže od njih uskoro ne čujem šta govori ali mi cela ta slika i
njene reči ne izlaze iz glave. Pomislim - blagi bože, zar pekara da smrdi. Razmažena
moderna princeza na zrnu graška. Ma kakav grašak, veliko je to, na zrnu bibera ili
bolje susamovoj semenki. Skockana i doterana po poslednjoj modi, damica koja u životu
teško da je podigla više od kašike i moguće ćerku (osim naravski ako nije imala
dadilje koje su se time bavile). Koja verovatno ne jede ništa od tih naših sasvim
sigurno prostih (i naravno) smrdljivih jela tipa sarma, pasulj i sl. Ma to je bljak.
Da, ona verovatno jede samo po restoranima neku drugačiju hranu koja je miomirisna i
nekako kul. Ne kuva sasvim sigurno i ne posećuje pijace, mesare, (ribarnice ne do
bog). O ne, ma ne posećuje ona ni markete. Verovatno samo tržne centre s fensi
radnjama u kojima se kupuje firmirana garderoba i ostale potrepstine tog tipa. I
logično, frizerske i ostale salone za lepotu. Jer to je važno, to se računa. I da,
moguće ponekad neku dečiju igraonicu na glasu, tek da bude viđena i ubeležena kao
dobra mama.
O definitivno, bio je to utisak dana kojeg dugo nisam mogla da se otresem. Te
uvređene face perfektno našminkane i udešene gospođe, smirenog a opet nekako važnog
pogleda muškarca koji sve polaže na svoju razložnost. Ponosan očito na svoju
staloženost i moć da ostane naučno hladan i miran na takve i slične izjave svoje
supruge. U ubeđenju (ili nadanju) da će njegovi logični odgovori imati moć da reše
problem.

Pitam se samo dokle li će biti tako ladan ko špricer i srećan što se oženio lepom i
atraktivnom devojkom koja je iznad trivijanosti svakodnevice, uvek doterana i za
svaki prezent. Pitam se kada će mu se smučiti sva ta visina i nobles njegove drage,
to prenemaganje i kmečanje oko kojekakvih gluposti. Ko zna možda i neće. A ko zna
možda to i nisu gluposti, možda ja nisam u toku i ne umem da razdvojim bitno od
nebitnog i šta je problem a šta nije. Ko zna, možda je to savršen i baš pravi način
da se na sebe skrene pažnja, na svoju značajnost, veličinu i grandiozan personaliti.
Možda ja ne umem da držim do sebe na pravi način. Ko zna.
No, ipak znam. I ostadoh još dugo zapitana nad tim dokle ljudi mogu ići u toj igri -
vidi me koja sam faca. Koliko sam vraški bitan i važan. Koja sam sušta finoća i
sofisticiranost. Kako sam iznad ostalih.
Koliko sam poseban/posebna, drugačiji/drugačija. Da, to bi bila suština najpre. Ta
želja, svesna ili ne, za izdvajanjem iz gomile i proseka i za povlašćenim položajem
i priveligijama tog sveta posebih. I u toj nekada opakoj igri da se na silu boga
pokazu boljim od ostalih, da su u modernim tokovima i trendu, savremeniji i sasvim
zgroženi i van banalnosti i miljea zaostalog Balkana ponekad neki ljudi odu u
apsurd. U nakaradnost. Mamine princeze i prinčevi, razmaženi i bahati, besni u
svojoj opčinjenosti sobom, statusom, novcem prečesto izgube i osnovne repere i
standarde u svom pogledu na život, svet i ljude oko sebe.
Zaboravljaju da ta tako mila im posebnost ne podrazumeva po automatizmu i
superiornost. Zaboravljaju da je za nju potrebno ipak mnogo više od gomile novca i
spoljašnjeg prikaza koji se njime kupuje.
**
Pekara ne smrdi. I nikada neće. Ili možda i grešim, možda samo naše pekare smrde
zbog pominjanog bureka, one francuske s kroasanima moguće mirišu.

Nada.S  za svezazene.com