Kolumna Nade S.-Slike iz belog albuma

Kilogrami, ah kilogrami

Vraćam se juče s posla, svrnem na pijacu natovarim se povrćem i put busa. Nađem
mesto, spustim se s olakšanjem, a ubrzo potom na sedište do mene sedne žena u
tridesetim. Lepuškasta i pristojno obučena. Kako sede izvadi novine i krene da ih
čita. Primetim da potanko iščitava stranicu s koje je gleda nasmejana devojka koju
dragi drži oko struka. Ona pretpostavljam priča svoju priču. E sad, nemojte me
držati za reč ali ako dobro zapamtih podnaslov je bio tipa - Oslabila sam za 7-8
nedelja 20-ak kilograma bez gladovanja. Na takve i slične naslove slatko se
nasmejem. Nije nego. Ma topila se ko sladoled u julu. No, kako god, verovali ili ne,
smejali se ili gunđali - svaka roba ima svog kupca i svako najbolje zna šta mu je od
sebe i svog života činiti. Međutim, priznajem ipak, na reklame za kojekakve (a skoro
svi su naravski 100% prirodni, provereni i naučno atestirani) preparate za
mršavljenje počnem da se mrštim. I svaki put se zapitam - a jel' neko stvarno veruje
u to. Popiješ tableticu ili dve dnevno i problem se reši za koju nedelju ili mesec.
Aman ljudi, gde to ima. Ok, ostavljam prostor da postoje stvari koji imaju određena
dejstva i efekte, koje su neškodljive po zdravlje, dakle, ne bih da ulazim u
farmaceutsku stranu priče jer za to nisam pozvana. Ono što mene skoro da fascinira
je ideja mnogih ljudi, žena mahom, da se problem preterane tezine, koji obično nije
vezan samo s količinom hrane koja se u telo unese, već prečesto ima i mnogo dublje
uzroke, može rešiti konačno i lako za par nedelja, eventualno meseci, pijući neki
specijalni, skoro čudesni, preparat.
Veliki procenat ženske populacije pati se s kilograma. Neke od nas težeći da se
približe trenutno forsiranom idealu lepote i poželjnosti a neke pak zbog svima
vidljivog viška koji često nije stvar samo vizuelnog već i zdravstvenog problema.
Mnoge se u toj ideji da se približe sanjanoj težini dovijaju na razne načine, od
klasičnog izgladnjivanja do manje ili više sofisticiranih, hvaljenih ili proverenih
dijeta. Neke te specijalne, manje ili više restriktivne, rezime ishrane kombinuju s
vežbanjem ali se ipak mnoge, nemajući vremena ili snage da se bave redukcijom ili
promenom načina hranjenja, odlučiju za pokušaj rešenja problema uzimanjem lekova i
preparata čiji je spektar na tržištu neverovatan. A svi oni manje-više nude
spektakularne rezultate za kratko vreme. A oni su, realno, nevezano za način kako se
u priču - skidam kilograme, uđe, kod većine ipak ne baš očekivani i posebno
uočljivi. Dakle, u proseku mnogo lošiji od priželjkivanog pa onda, skoro sledstveno,
i onaj čuveni problem jo-jo efekta. U stilu - toliko sam se mučila i odricala a kad
ono, skoro nikakav rezultat. E tu se tuga i razočaranje lako utopi u frižideru. Tako
se onda u slučaju većeg odricanja i muke ideja s pilulicama ponovo javlja kao
zanimljivo i primamljivo rešenje, ili bar pokušaj rešenja. Uz argument  - tu bar
nema nikakve patnje i mrcvarenja pa ako uspe, uspe super a ako ne uspe nema žderanja
nerava. Možda padne neko drugo, hehe. A kao poseban prilog toj vrsti rešavanja
problema ide i vreme u kojem živimo. Brz tempo kada je mnogo šta od formalno
propisanog zdravog načina života jako teško ostvariti, ako ne i nemoguće. Dakle, i
princip redovne, uravnotežene i raznovrsne ishrane i stalnih a odmerenih fizičkih
aktivnosti. Da pominjem preporučeno izbegavanje stresa dođe mi skoro smešno.
No, ono što se u celoj toj, sada već globalno problematičnoj, priči o gojaznosti,
iako jako dobro zna ali obično malo pominje, je suština samog problema viška
kilograma. Ili još jasnije, razlozi zbog čega se ljudi goje, posebno ako je to
realno stvarno ozbiljan višak kilograma koji sobom nosi zdravstvene komplikacije ali
i mnoge druge iz domena kvaliteta življenja. Da ostavimo po strani hormonske
poremećaje, dakle zdravstvene uzroke gojaznosti i posvetimo se ljudima koji se goje
zbog jedenja, da ne kažem prejedanja.
U sam mehanizam potrebe za hranom i funkcionisanje našeg metabolizma nije potrebno
ulaziti dublje jer sve su to manje više poznate činjenice. Logično je, dakle, da se
režim ishrane s godinama mora menjati jer se s njima i metabolizam usporava i
dešavaju različite promene u organizmu ali prečesto je suština gojaznosti zapravo
problem psihe čoveka.
Problem koji u osnovi ima naše (ne)zadovoljstvo sobom i životom koji vodimo, način
kako se borimo sa problemima, izazovima, suočavamo s ružnim i stresnim dešavanjima.
Pod pritiskom ličnog nezadovoljstva sobom i životnim ostvarenjima na planu posla,
ljubavi, porodicnih odnosa, s nekim tenzijama i nemirima koje vučemo, moguće iz
najranijih dana, svi se mi borimo na najrazličitije načine. Konstruktivne ponekad,
ali na žalost mnogo cešće, one koji su sve samo ne takvi. U jedan od njih, prilično
rasprostranjen, spada i utopanje tuge, razočaranja, bola u hrani. Pobeći od
problema, ili suočavanja u, ma koliko kratkotrajno, zadovoljstvo koje nam omiljeni
slatkiš ili jelo mogu dati.
Hrana često jeste bežanje od sebe, ili uteha, ali dovoljno često i alibi da ostajemo
na istoj poziciji gubitnika iz koje tako silno želimo da se pomerimo ali u
nemogućnosti da nađemo snagu u sebi čekamo čudo grickajući džambo kesu čipsa
uvaljeni u fotelju.
Jedenje danas ima mnogo više od značenja - utoliti glad. Hrana kao i alkohol,
cigarete, droga, kocka. može biti način bekstva od sebe i suočavnaja s ličnim
demonima. A iz tog začaranog kruga bez suštinske promene gledanja na život i sebe, i
konkretnog truda da se ta promena isprati, nema izlaska.
Tu neće pomoći pilule, same za sebe skoro nikada, one mogu biti samo pomoćno
sredstvo kojim ćemo olakšati put u rešenosti da živimo bolje, ispunjenije i
zadovoljnije. Da volimo život, sebe i svoje telo.
A voleti svoje telo u suštini uvek znači voleti i prihvatiti sebe. I pre svega,
vrednovati sebe. Gojaznost najčešće jeste naš način da se kaznimo zbog
nesavršenosti, zbog straha da prihvatimo sebe onakvim kakvi zaista jesmo, jer iz
nekog razloga mislimo da je bolje i lepše biti neko drugi, pa čemu bilo kakav trud.
Ili pak mislimo da je uspeh u životu nužno vezan za neko drugačije obličje o kojem
možemo samo da maštamo ali ga, ma kakve napore ulagali, ipak nikada nećemo dostići.
Gojaznost bez obzira na tone brze hrane koja nam se nudi na sve strane, prebrzi
tempo života, nemanje vremena za fizičke aktivnosti i dalje pre svega ostaje i
opstaje kao problem ljubavi prema sebi i prihvatanja toga što kao osoba zaista
jesmo.
Morate zavoleti i vrednovati sebe kao ličnost da bi ste u pronašli snagu i istrajali
u želji da se izborite za pogled ljubavi upućen sebi dok se gledate u ogledalo. To
nije lako, ne, teško je, ali je moguće. I rezulatati su mnogo spektakularniji od
vitke linije.

Nada.S za www.svezazene.com