Kolumna Nade S.-Slike iz belog albuma

Zvati ili ne

Sedim pre koji dan s dve devojke s kojima me je posao povezao, pijemo jutarnju kafu
i neobavezno ćaskamo. Tematika uobičajena, dešavanja u firmi pod obavezno, a u
ostatku, tipićno ženski, o muškarcima i ljubavi. A tu uvek nekih problema i dilema.
Mlađana Tamara tako poče priču. Upoznala je skoro super tipa, po mnogo čemu su se
našli, ma sve se sjajno sklopilo, on se njoj jako dopao, čini joj se i ona njemu,
razmenili su brojeve telefona al eto prošlo je par dana a on se nije javio. Po
emotivnom naboju njene priče vidim da je stvar ozbiljna. Ona se baš opasno zagrejala
i čekanje na njegov poziv joj je jako teško palo. U početku pripovedanja još je i
pokušavala da ostavi utisak nehajnosti i stava - ma nema veze, no kako se razgovor,
našim potpitanjima podstaknut, razvijao, ispostavi se da ona istinski pati. Dotični
je na nju ostavio itekakav utisak, očito veći nego što je to ona nama bila usmeno
spremna da prizna. Tumačeći izmedu redova skontam da se zaljubila i da je njena
mašta krenula u turbo pogon, verovatno koji minut pošto su se razišli. Presrećna što
je napokon upoznala nekog ko joj se dopada odmah ih je videla kao par, razrađujući
detalje njihove buduće veze a moguće sanjajući i neke daleke snove.
Prvi dan po upoznavanju provela je vesela i poletna u iščekivanju njegovog poziva,
ubeđena da će čim pre uslediti. Drugi dan u oduševljenju splasla no i dalje u
realnom očekivanju ali i zabrinuto zapitana zašto se ne javlja i pomalo u borbi
oprečnih misli. Možda se ona njemu i nije toliko dopala, možda je njegovu
zainteresovanost za priču pogrešno protumačila, možda to i nema veze s njom. A možda
je on u nekom haosu na poslu a muškarci kad su u gužvi na sve zaborave. Ma mora da
je to. Pa ne bi ona toliko omanula u proceni. Sledeći dan u sličnim razmišljanjima
pri čemu se scenaristički opseg iz sata u sat pomerao s naglaska na ono podnošljivo
- u gužvi je na poslu, ka onom bolno poražavajućem - sve je ipak bila pogrešna
procena, ne dopadam mu se. Posmatram je, to milo i tako simpatično stvorenje, kako
govori o svojoj muci i zapitam se odakle kod mnogih devojaka i žena ta skoro
automatska reakcija - mora da je do mene, mora da ja nisam dovoljno dobra, mora da
sam ja u nečemu pogrešila. Čemu i odakle te destruktivne misli i tolika nesigurnost.

Iz tih razmišljanja trgne me Draganino sasvim nevešto tešenje od kog bi malo kome
bilo bolje i pomislim - joj lutko, ne dolivaj ulje na vatru i onda se na opšte
iznenađenje nasmejem i upitam Tamaru - a je li lepa, a što ti njega nisi zvala?
Ona me na to razogačeno pogleda i kaže - Pa kako ja njega da zovem. On treba mene da
zove. Tako to ide.
Tako to ide - a leba ti, u kom zakoniku to piše. Na to pitanje ona me zbunjeno
pogleda i počinje nepovezano da govori nešto u stilu - pa znaš, ako ja njega prva
zovem onda ispadam navalentna i lako dostupna a moze i da pomisli da sam neka
očajnica i da ga jurim... Slušam šta mi govori i ne mogu da verujem da tako pametna
devojka izjavljuje nešto nalik tome.

Mada, razumem sve to, potrebu da se ostane dostojanstven i danas tako primamljivo
kul, s jedne strane, ali i da se ponešto ponašanja ljudi svede u neke svima jasne i
prepoznatljive forme, s druge strane. Ali u svim tim nepisanim pravilima i normama,
u preporučenim tumačenjima i uputstvima za ponašanje u određenim situacijama ljudi
se pogube. Izgubi se spontanost i ugušila inventivnost. Ljudi se prečesto slude u
razmišljanjima i premišljanjima šta da urade, kada i kako. A tek more dilema kako će
njihovo ponašanje biti tumačeno, odmeravano i premeravano. I njihove reči i gestovi.
I ispade otuda cela filozofija i silno zamršena rabota i plan oko toga kada i ko
koga treba prvi da zove.
A po logici stvari, čak i da je scenario najgori, da je to neki žešći muvator koji
se njome poigrao - što pre shvati s kim ima posla pre će odbolovati i krenuti dalje.
Skrati se muka neizvesnosti.
Ali sta biva ako je on isto tako ponesen idejom da će ako prvi i odmah zove biti
protumačen da je navalentan i previše zagrejan. Šta ako se i njemu u glavi muvaju
misli tipa - da li sam joj se stvarno dopao ili je glumila finoću kao što to mnoge
rade a samo ispituju teren i tvrde pazar. Šta ako oboje misleći isto čežnutljivo
gledaju ka telefonu ali se ne usuđuju da okrenu broj.
Odakle toliki strah od konkretne akcije i izvesnosti koju ona donosi. Da li to
prepuštanje odluke razrešenja drugima i neizvesnost koja uz to neminovno ide ipak
manje košta. Ma koliko ona sama bila teska, mučna i nekada skoro beskrajno duga. Da
li je baš ta neodređenost zbog koje toliko patimo i nešto za šta se hvatao kao za
slamku spasa nadajući se da nisu sve lađe potonule i da postoji neki promil šanse da
mašta postane realnost. 
Zasto se ljudi toliko plaše da preuzmu stvar u svoje ruke, zašto se tako olako
prepuste formama ponašanja i šablonima zbog kojih najčešće mnogo više pate nego što
bi im i najgrđa istina patnju donela.
Pričam im o tome, a onda me u trenutku ponese neodoljivi impuls i u pola rečenice
kazem malenoj - A što ti njega ne bi sad zvala? Baš sad.
Ona me unezvereno pogleda i kaže - Ne mogu ja to, nema šanse.
Kazem joj - Možeš, možeš. Sad će sve da se razreši, pa ili je kreten ili se
dogovarajte šta dalje. Dosta je bilo patnje u neznanju. Ako treba da patiš da znaš
zbog čega patiš.
Tamara međutim ko papagaj ponavlja - Ne mogu, ne mogu, al' pod pretnjom da ću ja da
ga okrenem i stavim joj mobilni pored uveta ona ipak pristaje. Ustaje od stola i
okrenuta nama leđima, na solidnoj udaljenosti da ne čujemo ni reš, zove i potom
priča par minuta. Kako prekida razgovor i spušta ruku s mobilnim okreće se ka nama a
na licu - blaženi osmeh. Prilazi stolu, ljubi me i kaže - Ti si genije.
Slušaj mala - odgovaram joj - za ovo ima da platiš, ima da kuvaš kafu i kupuješ
doručak do kraja meseca. Oću, ako treba do kraja godine - odgovara i kreće da
priča....