Kolumna Nade S.-Slike iz belog albuma

Kako ispeći osudu

Složismo se svi odavno da su ovo teška vremena, nemaština i malo ko baš da živi i
uživa. U proseku, svi su oko nečega zabrinuti a u osnovi briga svih - naravno novac.
Što ga nema onoliko koliko bi nam potaman bilo. Što zbog njega, ili istinitije,
nemanja istog, mnogo čega moramo da se odričemo, da se stiskamo i skupljamo. Stalno
neke kalkulacije, kako na kraj izaći sa realno sve tanjim budžetom a sve većim
obavezama i rashodima. Tu već, u toj višoj matematici - kako sastaviti kraj s
krajem, ili u boljem slučaju iole solidno živeti, svako se snalazi kako zna i ume. A
akteri u svakodnevnom životu i disciplini kako preživeti, podeljeni u dva tabora.
Potrošači s jedne strane a s druge oni koji nude svoju robu i usluge. S jedne strane
oni koje pare daju po sili moranja i oni koji bi da se one baš u njihov džep sliju.
Dva tabora u opakoj zavadi iako se počesto, okolnostima uslovljeno, stajališta i
izmešaju. I tako, i jedni drugi snalazeci se, prvi kako da ono što im treba što
povoljnije nabave a drugi kako da opstanu na tržištu i što više zarade, vežbaju
domišljatost. Razvi se, otuda, danas cela filozofija kako privući kupca. Kako ga
privoleti da vam postane stalna mušterija, ili bar da vas ima u vidu.

A ideja raznih, već od branše do branše, primamljivih i isplativih na sitno ili
bogme nekada i na krupno. Naletim tako u par navrata na jasno uočljiva obaveštenja
na nekim pekarama da je posle 17/18 časova svo pecivo upola jeftinije. Pomislim,
zanimljivo, vlasnik tako rasprodaje ono što mu je preostalo, ne baca robu (sutradan
to pecivo ionako ne bi moglo da prođe kao sveže ni pod razno) a slučajni namernici
ili komšiluk uštedi koji dinar. I svi srećni i zadovoljni. Tako bi bar trebalo da
bude.

Elem, mene u jednu od tih pekara nešto iza naznačenog doba nameri nenadana glad pa
svrnem i razgledam šta je ostalo u ponudi. U tom mom premišljanju šta bih, unutra
ulaze dvoje dece školskog uzrasta. Rekla bih 6-7 razred. Po odeći  sasvim je jasno
da su siromašni jer je odelo na njima prilično staro i vidno izbledelo. No deca su
ipak uredna. Te davno iznošene trenerke sasvim van trenda u oblačenju (varate se ako
mislite da on ne postoji kad su deca u pitanju, postoji, itekako) iako izbledele i
ugaslih boja ipak čiste. To istine radi, ne pomaže mnogo da se čovek otme utisku
jadnog, ali daleko je to od one ružne slike zapuštene, musave i raščupane dece koja
vas skoro agresivno vuku za rukav tražeci siću. O ne.

A deca ko deca, pomalo bučna i vesela. Odmah bi da izdeklemuju šta će. Kažem
prodavačici da ih usluži. Pokupovaše oni dosta toga, sasvim je jasno da su njih
dvoje izaslanici - sami toliko pojesti neće moći. Prodavačica u šarenoj uniformi od sušte
slike ljubaznosti kojom me dočeka namah se prebaci u drugi film i namrgodeno, pomalo
besno, pakuje u kesu to što joj naručuju. Starije dete uredno izvadi pare i
plati i klinci odoše. Meni za biranje malo šta osta ali ne mari.
Kazem šta ću a prodavačica me, sad opet resetovana s kezom od uveta do uveta,
uslužuje. Ali đavo joj neda mira i sad vec nemajući snage za taj lažni servilni
osmeh progovara, poverenički me gledajući, očekujući nedvosmisleno moje razumevanje i
saosećanje - Užasno me nerviraju, užasno! Skoro svaki dan sačekaju da prođe šest i
onda, odma dođu da kupe šta je ostalo.

Posmatram je kako to izgovara i vraća mi kusur sad već upitno me gledajući i
očekujući da je podržim ili šta god već. No, moj se izraz lica ne menja jer zapravo i
ne razumem zašto mi to govori i šta uopšte želi od mene. Kakvo razumevanje? Klimnem
glavom i izađem napolje uz njeno - doviđenja.

Idem ulicom jedem to pecivo i postaje mi muka, ali ne od njega. Razmišljam o čemu se
ovde radi - kakav to problem postoji. Zašto je tako užasno nerviraju ta deca? Zašto,
ne razumem? Jel' zato što su sirotinja? Zato što su bedno obučena? Zato što se na taj
način hrane? Stvarno ne razumem, šta je tako iritantno u tome. I zapitam se - da li
bi to ikada izrekla da tu, već očito ne baš svežu hranu, kupuju deca u firmiranim
krpicama? Ne, sigurna sam sa ne bi, imala bi blaženi osmeh.

Zapitam se zašto smo postali tako gadljivi na siromaštvo? I odakle tolika potreba da
se iskaže nadizanje? I šta se time postiže, kakva se poruka šalje? Valjda ona razmišlja - ja
nisam kao oni, više vredim, bolja sam. Jel' to siromaštvo postalo obavezni sinonim
za nekulturu, prostotu, primitivizam... Ili je to možda postala priča o onome - samo
ti budi daleko od mene - prevencije od uroka radi.

**

Stvarno nekada ne razumem - ma šta mislili i kakve ideje i predstave imali, ali
siromaštvo nije zarazna bolest. Ne prenosi se vazduhom i dodirom.

Na kraju, i strogo praktično, i u duhu pominjane ekonomičnosti i isplativosti  - što
pre isprazni rafove te staklene vitrine pre će otići kući. Logika je sasvim jasna
ali očito nije ona uvek presuđujuća u načinu gledanja na neke stvari. Na žalost
nije.